ИСТОРИЈАТ РТЊА
РТАЊ - ЗНАЧАЈ ПОРОДИЦЕ МИНХ
Јулиус Минх - најстарији Самуилов син
Господин Самуило Минх је са својим синовима 1870. стигао из Моравске у Параћин. Бавио се производњом текстила и био је власник Штофаре у Параћину, која је основана исте године. Фабрика је изузетно добро радила, а њени производи били су цењени како код нас тако и у иностранству. Самуилов најстарији син Јулиус убедио је оца да уложи свој капитал у отварање рудника у Србији. Тако су прво отворени рудници код Алексинца и Ћићевца, а Минхови убрзо постају и власници рудника у подножју Ртња. Рудник Ртањ отворен је 1902. године, рудари су обављали свој посао уз велику муку, а угаљ су превозили до Параћина воловским колима, све до 1912. године, када је изграђена пруга Параћин-Зајечар.
Минхови су били врло вредни и одговорни људи, направили су жичару, планинску железничку пругу којом су вагонети превозили угаљ, као и парну електричну централу. Њихова је била и сепарација угља. Такође су располагали различитим радионицама као например столарском где се производио намештај за раднике рудника. Све у свему, били су узорни послодавци и водили су рачуна о својим радницима и читавом насељу Ртањ. Заслужни су и за отварање прве приватну школе за децу радника и службеника. Међу радницима је било Словенаца, Хрвата, Немаца, Мађара, Руса, а осим за то време конфорних станова у насељу је постојала амбуланта, болница, биоскоп, пекара, кафана..
Грета Минх - супруга Јулиуса
Међутим, 1915. године, Немци заузимају рудник, а Минхови бивају приморани да напусте Србију. Рудник је био у рукама Немаца три године, а када су се повлачили одавде, уништили су машине, угљенокоп запалили и поплавили оставивши за собом праву пустош. После ослобођења Србије, 1918. године, Минхови се браћају на Ртањ где је све што су стварали годинама било уништено. Уз огроман рад и труд, рудник је убрзо повратио стари сјај, камени угаљ је био одличног квалитета, а спровођена су и нова истраживања лежишта угља. Стручни кадар је довођен са свих страна. Ртањ тако поново постаје дом многих Немаца, Мађара, Чеха, Аустријанаца, Словенаца, који су радили овде као инжењери, геометри, рудари... У току 1923. године у руднику је радило око 550 радника и 15 чиновника и надзорника.
Када се разболео, Самуило Минх одлази на лечење у Беч, где 1919. године умире у једном санаторијуму. Јулиус, као најстарији Самуилов син, преузима управљање рудником,а помажу му у томе браћа Адолф и Александар. Јулиус Минх био је ожењен Гретом, Аустријанком јеврејског порекла коју је упознао у Словенији где је био на лечењу, а она тамо радила као болничарка. Нису имали своје заједничке деце деце, па је Грета велика пажњу поклањала деци рудара. У дане већих празника и славља делила им је пакете са одећом и храном. Породица Минх је помогла изградњу школа у селу Мирову и Рујишту, одакле је било и највише радника у руднику. Минхови су стипендирали добре ученике и помагали и околним школама. Звоник у школском дворишту у Илину и данас постоји и остаје сведок доброте и дарежљивости те породице.
Розаријум у парку насеља Ртањ
У самом рудничком насељу подигли су парк, површине 40-ак хектара се око 150 врста дрвећа, растиња и другог цвећа. У парку је изграђен и розаријум. Грета је волела да путује и увек би са путовања доносила и по неку нову биљку. Често је седела на клупи испред Розаријума и гледала вагоне како превозе угаљ.Дуж колосека где су пролазили вагонети, би1о је посађено преко 3000 садница ружа, тако да се угаљ није видео од ружа. Познате су приче рудничког вртларa покојног Богољуба Видојевића, који је све до затварања рудника, па и касније иако пензионер, водио бригу о преосталим биљкама и стазама у парку. 1935. године изградили су и Соколски дом чија зграда и данас постоји. Насеље Ртањ наставило је да живи на један врло организован начин и крајем 1929. године имало је око 2000 становника.
Међутим убрзо стижу године кризе и 1931. године Јулиус Минх у свом стану у Београду извршава самоубиство због немогућности испуњења обећања датог радницима мада под никада разјашњеним околностима. Рудник су преузели његова супруга Грета и његова два брата Александар и Адолф. Супруга Грета је у знак сећања на Јулиуса подигла спомен капелу на врху Ртња. На њеној градњи углавном су радили рудари којима је она све исплатила као да су радили у руднику. За њену изградњу утрошено је око 1000 часова рада, а 19.5.1934. године капела је освећена. Одолевала је времену све до 1990. када су је модерни вандали срушили у потрази за благом које се наводно крило у њеним зидовима.
Капелица на врху Ртња
За време другог светског рата рудник је поново био под Немцима. Госпођа Грета је морала 1941. године да се склони од Немаца и напусти своју вилу и рудник. О њој се бринула породица Раденковић из Илина, малог села у подножју Ртња. Рудник је одмах преузео инжењер Јулиус Холик, човек који је у време Јулиуса Минха био директор рудника. Касније се открило, да је Холик био агент Гестапоа, а уз то Холик је био убеђен да ће рудник постати његов, али су му развој ситуације и пораз Немаца покварили план.
Тако су Минхови, након 40 година, заувек отишли са Ртња, оставивши сво своје богатство. Грета је умрла 1947. године у Илину. Породица Раденковић тврди, да је преминула у њиховој кући, а постоји и дуга верзија по којој је Грета умрла у Бољевцу у болници 1952. године и да је у том месту била сахрањена, а да је касније Александар пренео њене остатке у Београд. Данас Грета почива поред свог супруга Јулиуса. Адолф Минх, један од браће, извршио је самоубиство 1941. у Београду како не би пао у руке агентима Гестапо док је Александар Минх преживео рат вешто прикривајући своје јеврејско порекло. Живео је у Београду све до 1977. године где је и сахрањен.
Потомци породице Минх данас живе у Мексику, Енглеској, Аустрији и Израелу.
Уз посебну захвалност Весни Николић и Ради Живковић на прикупљеним историјским подацима који нам заокружују слику о времену када је живот у подножју Ртња имао свој пун смисао. Највише захваљујући племенитим људима, породици Минх, чија су срца била велика, а о којима се не зна довољно. Прилика је да се то исправи коју свакако не би требало пропустити у времену које је пред нама.
